Sugar Freak

Ovih dana igram jednu igru. Zove se: ne vidim te, ne trebaš mi. Uvek i bez izuzetka, dižeš me. Kada tvoj ukus počne da bledi, realnost više nije tako slatka i romantična.Bez obzira što te obožavam i što si moje najveće zadovoljstvo i porok, moja uteha i saputnik, ovih dana te uopšte ne primećujem.

Ah, taj šećer. Rafinisani šećer.

Prerađen i oblikovan do savršeno belih kristala ili u obliku zavodljivih sirupa i pahuljica, uliva se u svako slatko zadovoljstvo. Neko ga je tako pametno odradio da smo svi navučeni na njega. Još kad ga dodamo u šoljicu kafe, pa to je totalna katarza!

Sve te braon kockice, kuglice, štanglice, krofnice… ma sve na ce i sve u deminutivu. Tepamo im kao deci i sitnim životinjama. Jedna doktorandkinja s neuro-biologije nedavno nam je objasnila da naš mozak ne pravi nikakvu razliku kada gleda u oči razigranog šteneta ili nevinog bebčeta. Registruje samo nežne oči i mekane obraze. Nije ni čudo što se totalno raspilavimo i razgugučemo kada komuniciramo s’ njima. Ali kad počnemo da tepamo svim tim čokoladnim i kremastim slatkišima, podiže se znak za uzbunu. Da li je zbog nedostatka kučića i beba, ili je usled manjka ljubavi – bilo one, koju tražimo ili dajemo sebi i drugima – tek šećeru se uvek rado predajemo. Nije ni čudo što je čokolada poznata kao odličan afrodizijak. Ko zna, možda sve to već imamo, pa tražimo hleba preko pogače. Šta god da je u pitanju, povezanost je očigledna.

I tako se ja pravim da ovih dana uopšte ne marim za njega. Dok mu okrećem leđa, samozadovoljno gulim šargarep(ic)u jednom i kuvam čaj od lekovitog bilja drugom rukom. U celini sam posvećena procesu. Sveže ceđen sok od zeleniša umesto doručka (za snažne mišiće), a za ručak salata s orasima za bolju koncentraciju.

Na radnom stolu uvek jabuka, u fioci obavezna kesica sušenih kajsija. Pre večere možda padne banana (ili dve), a umesto dezerta njegovi poljupci. I da se odmah razumemo, voće jeste slatko, ali nije čokolada. Osim ako je čokoladna bananica. Još nisam sebe zatekla kako posle večere prevrćem po kuhinji u potrazi za nečim slatkim, a da nije makar uvaljano u čokoladu.

Prođe tako 4-5 lepršavih dana. Sve mi deluje kao smooth sailing. Potapšem se po ramenu i nagradim jednim šopingom, jer sam ipak uštedela silne novce na slatkišima. Pritom pucam od snage i uopšte me ne mrzi da landram po radnjama. Nema naglog pada energije, nema nervoze, nema problema.

Sličan osećaj umeo je da mi se javi u prvih nedelju dana nakon raskida neke veze. Kao da naprasno progledam. Odjednom sam high on lifefree as a bird. Čini se da smo se rastali kao odrasli ljudi i da je svako krenuo svojim putem. Čini se…

Sve dok nisam otvorila zamrzivač i ugledala sladoled.

Izgledao je tako cool. Nakon ovih nekoliko dana razdvojenosti, delovao mi je neobično preplanulo, zgodno uvijen u glatku čokoladu ispod koje se ležerno hladila vanila, a sve to bilo je harmonično upakovano u hrskavu kornet oblandu. Svaki delić ovog slatkog grubijana oživeo je pred mojim očima.

…Ti, ti si mi u mislima,
Ti, ti si mi u grudima…

Sve sam to i čula i videla u 3 sekunde, koliko mi je trebalo da odlepim svoj zablenuti pogled i mahnito zalupim vrata zamrzivača. Malo sam se sabrala, zadržala dah, pa ga opet otvorila. Ovog puta svesno znajući šta me čeka na ledenoj polici.

…Još ploviš mi u žilama.
Ja sam čovek tvoj,
ja sam čovek tvoj…

odzvanjalo je, a vreme se usporilo i skoro zaustavilo. Slow motion and fast emotions. Inače, ovaj vragolan bio je u društvu drugog sladoleda, što ga nije učinilo nimalo nedostupnim. Naprotiv, slutila sam double trouble. Sada sam gurnula vrata i dozvolila da se onako, pod vakumom, zatvore.

Šećer je onaj bivši, što naizgled i samo privremeno popušta ljubavnički stisak.

Sve dok meni ne popusti pažnja, a ja ga iznenada ugledam, pa ne znam da li da bežim glavom bez obzira, ili da ponosno dignem glavu i ostanem tu gde sam. Bez obzira što to zahteva neviđenu samokontrolu, s jakom dozom mazohizma i mrvicom melanholije koja se rađa u susretu s privremeno izgubljenim lošim navikama.

***

U epilogu priče autorka se poraženo prepustila sladoledu dok u je u pozadini trijumfalno pevala Viktorija onu svoju staru, dobro znanu:

Dok toneš u meni duboko,
u glavi ja čujem tvoj glas.
Ni nebo mi nije visoko,
topiš se u meni kao anđeoski prah…

Post a Comment