Odraz u ogledalu

“Od kada sam postala ovoliko opsednuta vitkošću? Iz kog veka datira ta opsesija?”

Ovo pitanje malo koja ženka doživotno posvađana sa suvišnim kilogramima, sebi postavlja. U pauzi između treninga i dijeta, zastala sam i priupitala se. Dovoljno je bilo da kao Doroti lupnem petama od cipela tri puta, i istog časa našla sam se u svojih 12 godina, naspram ogledala.

 

Krenuo je pubertet, i moje telo je počelo da se transformiše. Uprkos dobronamernim maminim pokušajima da me uteši i objasni da su te promene sasvim normalne i dobrodošle, presudni glas neodobravanja je uvek dolazio od mog odraza u ogledalu. Prećutno smo sanirali brojne uljeze kupovinom grudnjaka, uložaka, pincete, brijača i dezodoransa. Samo jedna od novonastalih promena nije mogla da se reši kratkom posetom prodavnici. Masnoće koje su krenule da se nakupljaju oko struka i kukova trebalo je napasti vežbama i dijetalnom ishranom.

Ali ono što je oku i ogledalu nevidljivo je identitet koji se suočava sa korenitom promenom.

Za njega ne postoji miris ili preparat, niti uputstvo za upotrebu. Defakto, sa ulaskom u pubertet identitet se potpuno uzburka i izbaci nas iz ravnoteže. To je prvi put da se u svom svesnom životu naše unutrašnje dete suočava sa ozbiljnim promenama i spolja i iznutra. Sve što smo mislili da jesmo, više nismo. “Kako se osećam u vezi sa ovom novom osobom u meni” je pitanje koje ostane da lebdi u zraku.

Zbunjeni selfimmage se razjari i počne da preispituje umanjeni selfesteem.

Oboje dobiju hiljadu lica i 100 glava jer su izgubili i kompas i kontrolu. To je brutalan konflikt između bezbrižnog deteta i odraslog koji pokušava da preuzme kormilo i zauzme svoje mesto u društvu. Dete je naučilo da treba redovno da se doručkuje, da se večera u krugu porodice, i da se babama i dedama ljubav pokazuje uživanjem u njihovim đakonijama. Svaki nedeljni ručak je bio povod da se satima uživa u hrani, a svaka proslava je bila krunisana tortom. Sa druge strane, mali-veliki ja počne da traži svoj identitet u svim drugima i na malim ekranima. Mali-veliki ja je suočen sa novim potrebama, i on zahteva od svih drugih da ga prepoznaju i priznaju, iako ni on sam nije siguran ko je.

Kako će mali-veliki ja pomiriti formirano dete i usvojene porodične norme sa svojim novim, strogim pravilima? Neće. Umesto da ih pomiri, on te dve strane zarati, i dok u jednom danu mazi dete u sebi, u drugom ga kažnjava dijetama, gladovanjem, samoprekorom… Ovaj konflikt naravno, nije samo unutrašnji. Mladi u pubertetu svoju autonomiju često pokušavaju da dokažu i preuzmu od roditelja, radeći sve one zabranjene stvari koje su do tada bile rezervisane samo za odrasle. Cigarete, kafa i alkohol će poslužiti kao odlična sredstva za ometanje gladi koji ujedno prolaze na svakom testu gotivnosti u očima vršnjaka.

U ovoj fazi najčešće počinje body shaming koji kod nekih usled krhok samopouzdanja i rasejane porodice ume da preraste u poremećaje u ishrani poput anoreksije, bulimije ili u poslednje vreme aktuelne, ortoreksije. Kreće da kinji sebe i svoj fizički izgled, zlostavlja svoje telo jer negoduje njegovim promenama, a zatim to radi i drugima, glasnom kritikom, ili u vidu unutrašnjeg dijaloga i neodobravanja. Za razliku od verbalnih prozivki koje mnogi napuštaju u zrelijem dobu, unutrašnji dijalog neopaženo opstaje i usvaja se u novonastali identitet. E  baš taj crv ume da rovari iznutra i pravi probleme svom domaćinu dobar deo života. “Debela sam”, kaže ti ogledalo. Ako nije pri ruci, pogledaćeš oko sebe i lako ćeš naći nekoga boljeg od sebe za poređenje. Ionako su svi drugi tvoja ogledala. I stvarno, identitet zaista ima jako malo vremena da se prilagodi i pronađe svoju adresu, ime i prezime. Taman kad pomisliš da si se smestila, opet se promeniš. Lete dvadesete, tridesete, četrdesete, životne uloge i pozicije. Požuri polako, ti sklizneš u starost, tu se najzad opustiš i skapiraš da ti je u tvojoj koži sasvim okej. A baš u takvim “jebe mi se” trenucima zapravo počinje život.

Naslovna fotografija “Devojka u šumi”, fotograf i stilista Mina Šarenac

Post a Comment