O kreativnom procesu i ostalim nemanima
U meni vazda divlja oluja, vrtlože se i bujaju misli. Kad poželim da ih zavedem u katalog, tada pišem, a misli i ideje se lagano postrojavaju. Džungla se pretvori u zoološki vrt, svakakve živuljke se razdvoje po kavezima da bih ih bolje videla. Mic po mic, to zverinje se postroji kao u cirkusu, kultiviše se i zaigra. To su moji filteri, koji svakodnevno uređuju unutrašnji haos, tako da više naliči povezanom toku misli, a manje mrmljanju još jednog beskućnika ovog uzavrelog grada u kome živim.
Evo jednog mog jutra.
U ranim jutarnjim satima započnem razradu, jer po jutru se dan poznaje. Kreiram font i formu, stvorim zaplet i kulminaciju i protrčim kroz epilog. Završim priču sa slašću. Onda to svoje delo iskritikujem i nahvalim u isto vreme. Sve to ja prođem u glavi za nekih 30-90 sekundi. Uvek je tu neka sveščica u koju „memorišem“ temu i entuzijazam s kojim sam je obrađivala čitav minut i na koju ću se svakako raspisati natenane kada uslovi budu dozvolili.
Onda krenem da radim na toj ideji i u stvarnosti. Poklope se zvezdane konstelacije, astrolog mahne zelenom zastavicom i semafor zasvetli GO. Uvučem se u svoju jazbinu, naoružam se knjigama, sveskama i penkalima. Primaknem se kompjuteru, otvorim novi Word document i smislim naslov. Usput osiguram taj sveti prostor i vreme užinama i tečnostima, jer su vitaminizacija i hidratacija jako važne.
I krenem.
Pišem tako neko vreme sve dok mi se ubrzo reči ne razjure po papiru i fusnotama kao nestašna, sitna deca. Sva se razmile u nekim crticama i beleškama.
Zatim se oglasi zvonce. Tu su!
Skretači pažnje. Dok ja pristavljam vodu za čaj, oni su se već raskomotili i poslužili kašičicom meda. Jer, ne valja goste služiti gorčinom. Odgledamo zajedno poneki video na jutjubu, možda seriju na Netfliksu, pročeprkamo po telefonu, kucnemo njemu i njoj, oglasimo se u omiljenoj grupi na fejsbuku. Nahranili smo FOMO i sprckali 30-45 minuta, kad u sećanje nagrnu sve one lepe ideje kojima sam, ne tako davno, prašila po tastaturi. Zavodljivo zagledam u njih krajičkom oka i protegnem prste, tek meni se strašno prispava! Sigurno da je s razlogom, telo je pametno i treba ga slušati. Zato se brzo spustim na jastuk, pre nego što unutrašnji alarm oglasi uzbunu.
Dremam tako nekih 30 minuta do 3 sata…
Pošto već znam kada da očekujem spavača, često ga preduhitrim i pristavim još jedan crni čaj. Ako me, kojim čudom, i posle čaja počne obuzimati pospanost, uznemireno krenem da obavljam pregled svih telesnih funkcija i osluškujem puls, dok kritičar u pozadini nervozno frkće. Dvadesetak minuta kasnije, doktorska vizita ubeleži u karton još jednu epizodu hipohondrije i svi se s olakšanjem složimo da je sa mnom ipak sve u redu i da još uvek nisam obolela od neke opake autoimune bolesti, koja napada uspavane kreativce.
U međuvremenu, kritičar se dobrano razbesneo zbog silnog protraćenog vremena i ja, htela-ne htela, moram da postrojim sve izgovore na raport. Izgovore sam dovukla iz svakakvih mišijih rupa, i svi su se jednoglasno složili da je njihovo postojanje tek privid, a jedinstvena forma zajednička – prokrastinacija.
„Marš na posao!“, tad gnevno drekne kritičar. Dok si rekao keks, svi su se dezintegrisali. Pod budnim okom kritičara, očekuje se maksimalna produktivnost i poslušnost. Skretači pažnje su se razbežali kućama, posramljeni izgovori pilje u svoje kaznene ćoškove, dok ponizno kleče na kukuruzu. А ja, poslušno zurim u ekran. Osećaj krivice je pojačan na maksimum, toliko da ga možete seći nožem, kao kada se na pučinu navuče gusta magla.
Iako je kritičar strog kapetan, njegov uspeh traje samo toliko dok se magla ne podigne. Prokrastinacija je morska nimfa, čiju pesmu zajedno slušamo i pevamo, kao zagrljeni pijanci koji se pridržavaju za šank. Sa njom je lakše biti pijan, nego istini mamurno gledati u beonjače. Ipak smo svi mi samo verne sluge istinske nemani tog okeana, što preteći vreba ispod talasa i navlači nas na svoje oštre stene.
Naša glavna gospodarica i njeno visočanstvo zove se perfekcija.
Kada nju ugledam, duboko joj se klanjam, sve dok čelom ne dotaknem pod. Tad sam i na pravoj visini da pokupim sve mrvice i nečistoće pod njenim nogama, ako ih uopšte ima. Jer ona je, ipak, savršena. Fantastična, nepogrešiva i plemenita kraljica koja živi u svom izmišljenom kraljevstvu, gde svi putevi pripadaju njoj i sve ruže su savršeno crvene boje. I zaista, svaki put me odvede k njoj.
U svakoj poseti prinosim joj plodove svog rada i truda na ritualno žrtvovanje.
U sudničkim klupama, opet su se sreli svi izgovori i skretači pažnje sa svojim nacifranim šeširima, polupanim budilnicima, i iz nekog razloga, tu je i jedan beli zec. Nervozno ćeretaju među sobom ispod glasa, dok tužilac čita listu prekršaja.
Anksioznost mi lagano mili uz noge, prerastajući u bujicu očajanja, dok se moje čedo razvlači, renda i melje kroz filtere savršenstva sve dok od njega ne ostanu samo dugmići.
Nonšalantna i gorda presuda njenog visočanstva usled nedostatka savršenih parametara za poređenje je jasna i svaki pokušaj da joj se dodvorim je uzaludan. Poklonim se i dotaknem pod, ovog puta mokar od suza. (Šmrc. Self-pitty momenat.). Yes, your majesty.
Međutim, u tim suzama ukazala se vragolasta refleksija spasonosnog prizora. Ludački se cerio iznutra. On ne potpada ni pod kakva savršena pravila, jer ne obitava u istoj ravni sa perfekcijom. Ako spas od savršenog i parališućeg stiska znači prepuštanje ovom ludilu i vožnju na talasu stvaranja kroz sve podrume i tavane tog šarenog unutrašnjeg sveta, pa ko sam ja da tome kažem ne!? Klin se klinom izbija, a perfekcija akcijom i reflektovanjem onoga što jesam.
Vrata tog unutrašnjeg sveta su svuda, a ja volim da ih otvaram pisanjem.
Sunce se lagano primaklo zapadu. Drugi čaj se hladi na natkasni. Okrenem stranicu, nežno prigrlim svoje goluždravo čudovište i poljubim ga u sve četiri glave jer se, uprkos svim kraljicama i princezama, uspravilo na svoje tri kvrgave noge.