Oduvek sam volela da radim na projektima. Da imam neki zadatak, neku misiju. Zato mi nikada nije bilo mrsko kad nabacim koji kilogram jer sam znala da ću koju sedmicu ili mesec kasnije, krenuti u kontra-napad i objaviti rat masnom višku. Svaku svoju dijetu sam proživljavala kao jednu avanturu, mini poduhvat i novi korak ka ličnom „usavršavanju“. I to je vrlo dobro funkcionisalo u mojim dvadesetim. Imala sam sve što mi je trebalo i bila sam ko god da sam htela da budem. Student, čitač, istraživač, klaber, avanturista, sportista, sam svoj nutricionista… kad god bih se uželela novog izazova, tu su bile masne naslage da se sa njima obračunavam.

Međutim, kako su prolazile dvadesete, tako je i borba sa kilogramima gubila draž. Postala sam više nego dominantan protivnik kilogramima sa svojim znanjima o eleminaciji, detoksikaciji, metabolizmu, mineralizaciji… ma setite se bilo kog procesa, ja ga znam. Ali to više nije bilo to. Ne samo da je nestalo zadovoljstvo, već je nestao i apetit. Više ni čokolada nije bila toliko slatka. Delovalo je da sam meč sa suvišnim kilogramima dobila. No, to samo oku amatera može delovati kao pobeda.

Menjam stara iskustva za nova

Ovog puta sam tražila veći projekat, izazovniji. Nešto sa čime ću da se bacim u koštac po prvi put. U periodu od dve duge godine moj novi projekat je bilo veganstvo, i to presno. To je podrazumevalo zabranu roštilju i šnicli, paprikašu, pa čak i sutlijašu. Uvela sam kašaste sokove, a počasno mesto u mom domaćinstvu dobio je blender dok se na šporetu skupljala prašina. Paralelno sam proučavala i bretarijanstvo.

Baš sam se zaigrala.

I tako, kroz tu moju igru skontam, da su suvišni kilogrami zapravo samo izgovor, distraction. Istina je da sam vapila za promenom. Da li ima još nešto na šta sam spremna da se kladim osim na gubljenje kilograma? Da li sam još nešto u životu želela da postignem i ostvarim osim da pokoravam suvišne centimentre u struku i kuku?

Jer, nije sve u kilogramima, ima nečeg i u ciljevima. Žene vrlo lako skliznu u kult dijete i borbu sa kilogramima, pa i kad dobiju svaku bitku večno gube rat. Suvišni kilogrami nisu uzročnik problema. Oni se često manifestuju usled neostvarenih želja. Osećaj neadekvatnosti i nezadovoljstvo fizičkim izgledom, nam vrlo lepo služe kao izgovori zašto nešto ne možemo ili nam neke stvari ne polaze od ruke. I tako čekajući idealnu liniju, kao Godoa, dame često stavljaju i život na stand buy.

Mnoge od nas pojele su osećanja, želje, nadanja. Pojedemo ih na brzinu da ih sakrijemo do sebe. Da nestanu. A one se uvek vrate. Ako ne u emotivno, onda u fizičko telo. Nekome odu u zadnjicu, nekom u butine. Meni uvek i bez greške odu u stomak i u kukove.

Kad želimo promenu, mi se bacimo u proces. Tajnama alhemičarskog zanata pretvaramo viškove u akciju i misiju. Svaka mala pobeda daje osećaj uzbuđenja i ispunjenosti. Ali ako se previše često borimo sa istim protivnikom, možda problem i nije u njemu. Sa kim/čim se mi to uporno rvemo kao Sizif sa svojim kamenom?

U kom grmu čuči zec, tj. ispod čijeg stomaka se kriju mišićave pločice

Kad god rešavamo problem, dobro bi bilo da ga najpre definišemo. Krenemo od pitanja. Pravih pitanja. To su ona pitanja koja uglavnom ne želimo sebi da postavimo niti o njima često razmišljamo. Zato što prava pitanja racionalno potiskujemo i izbegavamo. Kao i sva osećanja koja ona sa sobom nose.

Dobra stvar je da, kada nađemo prava pitanja, ne moramo se popeti na vrh Himalaja niti se uputiti na hodočašće na Svetu Goru da dođemo do njihovih odgovora. Dovoljno je da budemo iskreni sami sa sobom. Odgovori su uvek bliže nego što mislimo. Ko traži naći će, ne kaže se džabe. A na nama je da odlučimo, da li želimo da nađemo to što tražimo.

Meni je pomoglo da budem malo više sama i malo manje hipnotisana spoljašnjim ometačima pažnje. Malo sam se skinula sa mreže i ulogovala u sebe. Bez anestetika i stimulansa. Bez napolitanki i čokolada uvijenih u sjajni papir i hrskavi celofan. Jer, i šećer je narkotik. Svaka supstanca koja nas tera da joj se vraćamo iznova i iznova je vrsta zavisnosti, a mi ih imamo bar tri u špajzu.

Pitanja za sve nas

Šta ja to želim?

Šta mene čini srećnom?

Da li je to vitka figura ili konfekcijski broj manje?

I ako jeste, zašto?

Kuda će me i kome odvesti taj uspeh?

Ako imam to i to ili postignem ovo i ono, kakvu vrstu satisfakcije ću dobiti od toga?

What is the payoff?

Da li je vitka figura kojoj težim zapravo sredstvo koje treba da me odvede do određenog cilja?

Šta ako, kada stignem do tog cilja, uspeh poništim ili sabotiram jer zapravo ne verujem da ga zaista zaslužujem?

Da li se mala, debela zarobila unutar vitkog tela i odbija da izađe?

Od koga se ta mala sakrila?

Očekujte čuda i nebesa, odgovore, pregovore i svemoguće izgovore.

Trenutak istine

 Shvatila sam da je istraživanje i sam proces saznavanja ono što mene čini živom i srećnom. Otkrivanje novih znanja, prostranstva, ljudi, mirisa i ukusa. To mi daje pundravce.

Promena. Na nju sam navučena od kad znam za sebe.

Usavršavanje. Proširivanje znanja iz oblasti ljudske ishrane, ljudske prirode i živog sveta koji nas okružuje. Jer je fakat, sve to deo nas. Ako sva ta saznanja još i isprobam (na sebi, razume se), ja sam srećna žena.

Radoznalost. Lični rast i redovno preispitivanje toga ko sam i gde sam. Prepoznavanje da je sve što sam do juče mislila da znam, danas već možda deo mog neznanja i da možda nema mnogo veze sa stvarnošću koliko sa mojom percepcijom i interpretacijom.

Privlači me sve što je suprotno od stagnacije i preterane ruminacije (eng. ruminate).

Uz sve to, navučena sam na zdravlje. Jer ako želim daleko da stignem, moraću da imam snažno i zdravo telo da me tamo odnese. Vitalnost i vitkost su vozilo, sredstvo koje će mi omogućiti da dođem do svog odredišta. Lakše je misliti čiste glave posle 60-tak minuta neke fine joge, ili vožnje bajsa i par vežbi snage. I sve to zaliveno zelenim čajem sa limunom, umesto hrpe brašna i šećera u nekoj tulumbi koja pomuti um a razljuti stomak da alavo traži još.

I raspisala sam se o svemu tome. Ovo je moj ventil, moja terapija. Dobrodošli u moj beauty salon za negu duše. Nestali su i kilogrami. Možda ih i imam par viška na lageru, ali ih više ne vidim kao glavnog državnog neprijatelja. Promenila se percepcija, proširio se vidokrug. I dalje se tu i tamo pobijem sa viškovima na bokovima kad usitnim i izgubim veću sliku iz vida. Priznajem,  stari program mi ne da uvek da vidim šumu od drveta. Zato i dalje uporno čeprkam i kopam, i bogca ti (!), uvek nešto novo nađem! Jer lepota i jeste u detaljima.

Pitajte se. Čitajte. Pa zapišite. Negde, samo za vaše oči.

Tražite i biće vam dato.